Nakon završetka I svetskog rata letenje je postalo veoma popularno, ali je letenje avionom bilo skupo, a mnogi su ga smatrali i luksuzom. Stoga je jedriličarstvo postalo jedina alternativa. Za gradnju jedrilice bila je dovoljna jednostavna stolarska radionica, a za letenje je bila dovoljna padina sa koje će se jedrilica otisnuti. Prvi jedriličari u Srbiji su bili studenti tehnike koji su sami konstruisali i gradili jedrilice.

Put na Zlatibor sa sobom je nosio duh avanture, izazov istraživanja nepoznatog. Tada se na Zlatibor stizalo vozom „Ćira“ koji je saobraćao na relaciji Beograd – Višegrad – Sarajevo – Dubrovnik. „Ćira“ je imao maksimalnu brzinu od oko 35 kilometara na sat, pa je putovanje trajalo i po desetak sati.

Putnici koji su išli na Zlatibor sišli bi u Užicu, koje je tada bilo najveći grad zapadne Srbije sa više od 4.000 stanovnika. Na Zlatibor se išlo autobusom Save Radovića, „Ćaldovim putem“ preko Zabučja, Popove Vode, Bele Zemlje, Mačkata, Sušice i Jevemovića do Čajetine, a dalje se išlo preko Umine vode i Palisada do Kraljeve Vode, ukupno 27 kilometara serpentina, krivina, uspona i četiri mosta. Na nekoj od usputnih stanica mogao se probati nadaleko čuveni zlatoborski specijalitet lepinja sa pretopom, jajima i kajmakom poznata kao „komplet lepinja“.

Na Kraljevim vodama (Partizanske Vode, danas Zlatibor) su u početku podignuti vojni šatori kao zamena za hangare i spavaonice. Interseantno je pomenuti da je mesec dana boravka u jedriličarskoj školi koštao 420 tadašnjih dinara.

Jedriličarski dan je bio potpuno ispunjen. Učenike je budila truba, sledile su vežbe i doručak, a onda nastava. Prvih nedelju dana trajala je teoretska nastava, a zatim bi usledila praktična obuka. Prvo se moralo naučiti balansiranje na vetru, rulanje, pa start iz gumene praćke, a onda bi došlo vreme za let.

Balansiranje na vetru je bio prvi zadatak. Učenik je morao da održi jedrilicu u pravilnom položaju tako da krila ne dodiruju zemlju dok je letelica na zemlji izložena jačem vetru. Zatim se prelazilo na „rulanje“. U ovoj fazi učenika su vukli u jedrilici, a on je trebalo da jedrilicu održi u ravnoteži. Nakon oveh početnih koraka prelazilo se na kratke, skokovite letove, a zatim bi usledilo poletanje sa brda. Jedrilica bi bila fiksirana na zemlji. Jedan učenik bi pridržava krilo, a dve grupe od po 3 ili 4 učenika bi se rasporedili u obliku latiničnog slova V (V). Na komandu, oni bi potrčali rastežući gumeno uže, a kada se uže dovoljno zategne, učenik, raspoređen kod repa oslobodio bi jedrilicu koja bi poletela. Ovakvi letovi obično traju nekoliko desetina sekundi, retko premašuju trajanje od minuta.

Kada jedrilica poleti, pilot mora da potraži vertikalna strujanja vazduha koji jedriličari nazivaju „Termika“ koja nastaje zagrevanjem zemlje; iz zemlje, u stvari, isparava topli vazduh koji se diže. Kada jedrilica naleti na „termiku“ topli vazduh je podiže, a kako bi je zadržao, pilot počinje da kruži u penjućoj spirali brzinom od oko 2 metra u sekundi. Kada se jedrilica popne do vrha „termike“, počinje spuštanje, ali pilot ponovo može naći novu „termiku“ i tako se može leteti satima. Tako je 22.avgusta 1940.godine Gerogije Ninčić na gumeni start pri severnom vetru brzine od 18 do 25 metara u sekundi na jedrilici Grunau Bebe IIb uspeo da izvede let od 2 sata i 45 minuta.

Zanimljivo je pomenuti da je u školi postojalo i pravilo da učenik koji se sruši sledećeg dana neće leteti, već ide u radionicu majstora Karla Kaluša da mu pomogne da se jedrilica ponovo osposobi.

Jedrilice i piloti su budili znatiželju meštana, tako je Petar Pero Ružić čija je porodica živela u blizini škole dosta slobodnog vremena provodio sa majstorom Karlom u jedriličarskoj radionici. Bio je vešt u pravljenju modela jedrilica od bambusovog štapa sa elisom koji je pokretala guma. Kao nadaren đak Pero je 1938.godine otišao u fabriku „Ikarus“ u Zemunu da izuči zanat. Zlatiborci se nisu zadržali samo na zemlji. Treba pomenuti da je i jedan od zlatiborskih konjovodaca, Milenko Terzić, stekao A i B diplomu, leteći u opancima.

Zanimljivo je pomenuti kako se proslavljalo polaganje ispita: svi učenici bi se postrojili i novopečenom  pilotu bi se čestitalo rukovanjem, ali i šutom u zadnjicu; za A ispit dobijao se jedan udarac, za B ispit dva, a za C ispit čak tri. Tako je Milan Aranđelović Srbo za položen C ispit primio čestitke od 56 učenika i 3 instruktora – ukupno 177 udaraca.

Jedriličarsku školu na Zlatiboru su pohađale i devojke, a 1940.godine B ispit je položila Marija Logar dok su C ispit položile Jelica Stefanović – Križaj, Milka Blaćanin i Olga Andasura. Odnosi između momaka i devojaka su bili puni uvažavanja i poštovanja, ali su se i zabavljali u restoranu „Švajcarija“ nekadašnjoj gostionici „Pariz“.

Na Zlatiboru su se rodile i prve simpatije, a najgore je prošao D. Sobotka, mladi jedriličar, koji je zbog simpatije doživeo i udes. Prilikom polaganja C ispita video je jednu mladu Užičanku u koju je bio zaljubljen i veselo joj mahnuo. U tom momentu izgubio je ravnotežu i jedrilica se srušila se na zemlju, ali na sreću bez ozbiljnih posledica.