Statistika u službi pobede

Zapadni saveznici su 1942.godine pokrenuli u vazdušnu ofanzivu na Nemačku. Ideja je bila jednostavna, saveznički bombarderi će uništiti nemačke industrijske kapacitete što će smanjiti proizvodnju oružja i ratnog materijala.

No, gubitci bombarderskih eskadrila su bili veliki. Komanda USAAFa je zato želela da unapredi bombardere ugradnjom dodatnog oklopa. Prikupljeni su podaci da se avioni vraćaju sa velikim oštećenjima centralnog dela trupa, krila i repa.

Prikupljene podatke je trebala da obradi Statistička istraživačka grupa (Statistical Research Group – SRG) Univerziteta Kolumbija u Njujorku. U grupi koja je analizirala podatke se nalazio i Abraham Wald koji je diplomirao matematiku na Univerzitetu Ferdinanda I 1928, a tri godine kasnije je doktorirao na Bečkom univerzitetu.

Wald je analizirajući problem otkrio da je broj pogodaka u trup i krila dva puta veći nego u drugim sekcijama. Logika bi zahtevala da se trup i krila dodatno ojačaju kako bi mogla da izdrže naprezanja. No, Wald je otkrio da statistički podaci imaju nedostatak jer su obrađeni samo avioni koji su se vratili u baze. Stoga je Wald je izneo pretpostavku da je gustina pogodaka ista za sve avione, ali da se u baze vraćaju samo avioni koji nisu pogođeni u vitalne delove.

Statistički obrazac koji je Wald kreirao je isticao da najveću mogućnost obaranja aviona predstavlja pogodak u motor (.39), a zatim pogodak u sistem za gorivo (.15). Statistika je takođe pokazivala da je najmanja verovatnoća da avion stigne do baze pošto je pogođen takođe pogodak u motornu sekciju (.61), dok je za sve ostale delove verovatnoća preživljavanja bila od .85 pa naviše.

USAAF je dobio preporuku da se poveća zaštita motorne sekcije jer je po Waldovom mišljenju to bio najosetljiviji deo savezničkih bombardera. Istovremeno dobijeni podaci su bili i pokazatelj da su trup i krila dobro zaštićena jer su mogla da podnesu velika oštećenja i da nije potrebno ove delove dodatno zaštiti.