Sudbinu Jugoslavije i Srbije u XX veku najviše su odredila dva dana u martu 1941.godine. Ovi sudbonosni dani su bili određeni brojnim faktorima i događajima tokom tridesetih godina prošlog veka.

Ubistvo kralja Aleksandra Karađorđevića u Marseju 9.oktobra je za posledicu imalo promene na čelu Jugoslavije. Vlast je preuzelo namesništvo pod vođstvom kneza Pavla. Spoljna politika kraljevine je ostala ista, bliska saradnja sa Francuskom i Velikom Britanijom uz regionalne saveze sa Čehoslovačkom, Grčkom, Rumunijom i Turskom. Ovi savezi su trebali da zaštite Jugosaviju od italijanskih aspiracija, mađarskog i bugarskog revanšizma.

Kada je vladu 1935.godine formirao Milan Stojadinović situacija se promenila. Stojadinović je smatrao da će približavanjem Italiji i Nemačkoj oslabiti unutrašnji i spoljašnji pritisak na državu. Ova politika je trebala da oslabi i eliminiše stranu pomoć koju su imale separatističke organizacije poput ustaša i VMRO-a koji su u to vreme delovali uz podršku Bugarske i Mađarske a pod pokroviteljstvom Italije.

Stojadinovićeva vlada je 24.januara 1937.godine sklopila sporazuma o nerazrušivom prijateljstvu sa Bugarskom. Zatim je sličan sporazum potpisan i sa Italijom 25.marta iste godine. Ovim sporazumom su poštovane međusobne granice, odricale su se od rata kao instrumenta spoljne politike i predviđao je neutralnost u slučaju da se jedna od potpisnica sporazuma nađe u ratu. Za jugoslovensku vladu je bila najznačajnija odredba o zabrani rada ustaške organizacije na teritoriji Italiji.

Kako je ekonomija Nemačke stavljena u to vreme na ratni kolosek, izvoz sirovina i poljoprivrednih proizvoda iz Jugoslavije je drastično porastao, a Stojadinovićeva vlada ubrzano menja svoju spoljnu politiku. Za početak su usledile opstrukcije u radu Male Antante i Balkanskog pakta. Kada je u martu 1938.godine Nemačka anektirala Austriju, Stojadinović pozdravio je Anšlus kao spasonosno rešenje čime je po njemu zauvek otklonjena opasnost restauracije Habzburške monarhije. Šest meseci kasnije Nemačka je zatražila Sudetsku oblast u Čehoslovačkoj, a Stojadinovićeva vlada je zauzela pronemački stav.

Kraljevina Jugoslavija

Knez Pavle, je odlučio da zaustavi dalje približavanje Jugoslavije i Nemačke izazvavši krizu vlade u februaru 1939.godine. Novu vladu je formirao Dragiša Cvetković, ali je slom Poljske 1939.godine i poraz Francuske u junu 1940.godine vladu naterao da ostane na istom spoljno-političkom kursu.

U međuvremenu Italija, Japan i Nemačka 27. septembra sklapaju Trojni savez kojim se kao preduslov trajnog mira podrazumeva da svaka nacija na svetu treba da ima prostor koji joj je potreban. Sporazumom je priznato vođstvo Japana u zavođenju reda u Aziji, kao i vođstvo Nemačke i Italije u Evropi. Dalje sporazumom je predviđena međusobna saradnja i obaveza da se pomažu svim političkim, ekonomskim i vojnim sredstvima ako jedna od tri ugovorene strane bude napadnuta od neke sile, koja se ne nalazi u evropskom ratu ili kinesko-japanskom sukobu.

Nemačka je poraz Francuske iskoristila da učvrsti uticaj na Balkanu, prvo je 20.novembra Trojnom paktu pristupila Mađarska, a zatim Rumunija, Slovačka i Bugarska. Italija je pre toga već u aprilu 1939.godine okupirala Albaniju, a u oktobru 1940.godine je napala i Grčku. Jugoslavija se tako početkom 1941.godine našla u sendviču između Italije na zapadu i Nemačke i njenih saveznika na istoku.

Velika Britanija je početkom 1941.godine poslala svoje trupe u Grčku u nameri da ponovo formira novi Solunski front. Ovo je za posledicu imalo reakciju Nemačke koja je pojačala pritisak na Jugoslaviju koja zbog otpora javnog mnjenja nije mogla da se pridruži Silama osovine, ali svesna nemačke moći nije smela da se vrati u tabor zapadnih saveznika.

 

Pored političkih faktora u razmatranje se mora uzeti i vojna moć Nemačke koja je u tom trenutku neprikosnovena. Ministar vojni, general Pešić je na jedno od sednica Vlade u to vreme istakao da će, u slučaju rata, Nemci brzo zauzeti čitav sever zemlje sa Beogradom, Zagrebom i Ljubljanom, pa bi se u tom slučaju vojska Kraljevine morala povući u hercegbosanske planine gde bi mogla da izdrži bez dovoljno oružja, municije i hrane do šest nedelja pre konačne kapitulacije. Shodno ovakvom stanju stvari, 7. marta je premijer Dragiša Cvetković nemačkom poslaniku u Beogradu uručio sledeće zahteve Jugoslavije (verujući da su jugoslovenski zahtevi išli dalje od onoga što je Hitler bio spreman u tom trenutku da prihvati) pre potpisivanja pristupa Trojnom paktu (tj. iste one koje je i knez Pavle tražio od firera 1. marta):

  • Poštovaće se politički suverenitet i teritorijalni integritet Kraljevine Jugoslavije,
  • Od Kraljevine Jugoslavije se neće tražiti vojna pomoć niti prolaz ili transport trupa kroz zemlju za vreme trajanja rata, i
  • Interes Kraljevine Jugoslavije za slobodan izlaz na Egejsko more uzeće se u obzir prilikom političke reorganizacije Evrope nakon rata.

Hitler je u žurbi pristao na sve Cvetkovićeve zahteve, tako da se u samom aktu konstatuje da: nemačka vlada potvrđuje svoju odluku da poštuje suverenitet i teritorijalni integritet Jugoslavije bez ikakvog vremenskog ograničenja; vlade Sila osovine neće tokom ovog rata od Jugoslavije tražiti da dozvoli transport trupa preko jugoslovenske države ili kroz njenu teritoriju; i Italija i Nemačka uveravaju vladu Jugoslavije da u vezi sa vojnom situacijom one ne žele da upućuju bilo kakve zahteve za vojnu pomoć”.

Javno mnjenje se po potpisivanju sporazuma okrenulo protiv Vlade a grupa probritanskih oficira je uz pomoć Velike Britanije organizovala puč. Brigadni general jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva Borivoje Mirković je sa generalom Dušanom Simovićem organizovao prevrat. Kralj Petar II je proglašen punoletnim a namesništvo je raspušteno. Vlada Cvetković – Maček je dala ostavku a novu je formirao general Simović.

Hitler je na pad vlade u Jugoslaviji odgovorio brutalnim napadom 6.aprila i komadanjem Jugoslavije. Balkanski istoričari i dalje vode polemiku o događajima 25 – 27.marta. I danas je sve vezano za ove događaje pod znakom pitanja. U vreme SFRJ je favorizovana teorija da su proteste 27.marta organizovali komunisti. Danas više favorizuje teorija da se radilo o spontanim demonstracijama koje su organizovali pučisti uz pomoć britanske obaveštajne službe. Takođe se vodi i polemika da li bi Hitler zaista poštovali sve uslove sporazuma. Iz primera Čehoslovačke i Rumunije jasno se može videti da su za Hitlera sporazumi uvek bili samo prelazno rešenje ka potpunoj vlasti na određenoj teritoriji. Zanimljivo je pomenuti da je napad na SSSR planiran za 15.maj odložen za 22.jun zbog napada na Jugoslaviju. Ako se ovaj podatak poveže sa činjenicom da je ofanzivan na Moskvu počela 2.oktobra i da je napad zbog lošeg vremena prekinut 31.oktobra jasno se vidi da je odlaganje napada za pet nedelja (kao i habanje opreme tokom operacija na Balkanu) imalo uticaja na konačni neuspeh operacije Tajfun.

Spoljna politika Kraljevine Jugoslavije i ostalih balkanskih država tridesetih godina XX veka su jasan primer da male zemlje uvek moraju voditi principijelnu politiku i da je kolektivna bezbednost jedini način da se zaštite. Da su Jugoslavija, Poljska i Rumunija podržale Čehoslovačku 1938.godine sudbina Evrope bi danas bila drugačija. Isto se može reći i za sudbinu Poljske godinu dana kasnije, dok je sudbinu Jugoslavije najbolje opisana u poemi nemačkog sveštenika Martin Niemöller:

Prvo su došli

Prvo su došli po socijaliste, i ja sam ćutao
zato što nisam bio socijalista

Potom su došli po sindikalce, i ja sam ćutao
zato što nisam bio sindikalac

Zatim su došli po Jevreje, i ja sam ćutao
zato što nisam bio Jevrejin

A onda su došli po mene i više nije bilo nikoga da me brani.”