Jugoslovneski inžinjeri su sredinom tridesetih godina dizajnirali dva lovačka aviona koji su po svim parametrima spadali među najbolje lovačke avione svog doba.
Prvo je konstruisan lovac IK-2, mešovite konstrukcije, fiksnog stajnog trapa i visoko postavljenog krila. Ovaj avion je prvi put poleteo 1935.godine. Ovo je bio tranzicioni aviona koji je trebalo da obezbedi lak prelazak sa dvokrilaca na jednokrilce.
U to vreme Velika Britanija i Nemačka su već uveliko radile na razvoju lovaca Spitfajer, Hariken i Me-109, koji su trebali da imaju maksimalnu brzinu od oko 500 km/h u horizontalnom letu, jako naoružanje i zatvorenu pilotsku kabinu, kao i uvlačeći stajni trap.
Inžinjeri Ljubomir Ilić i Kosta Sivčev koji su pripremili projekat IK-2 su odlučili da pripreme projekat naprednog lovačkog aviona koji bi mogao da parira najmodernijim lovcima. Inžinjeri su ovaj projekat pripremili samostalno, bez podrške vojnih vlasti. Iliću i Sivčevu se u radu na projektu pridružio i inžinjer Slobodan Zrnić. Posao je podeljen tako da je Ljubomir Ilić pripremio aerodinamičke proračune. Kosta Sivčev je radio na opremi, krilcima i repnim površinama,a Slobodan Zrnić je radio presek trupa, krila i motornu instalaciju. Kako bi se proverili proračuni maketa IK-3 je ispitivana u aerodinamičkom tunelu u Francuskoj.
Projekat je označen kao IKZ, ali je “Z” preraslo u “3” pošto su kostruktori odlučili da svaka serija ima svoj broj. IK-3 je po konstrukciji bio niskokrilcu sa uvlačećim stajnim trapom, zatvorene kabine. Trup je imao metalni kostur pokriven šperpločom sa prednje strane, dok je rep bio prekriven platnom. Letne površine su bile obložene drvenim lepenkama, a komandne površine duralskim limom.
Naoružan je sa dva mitraljeza 7,9mm i topom od 20mm koji je ugrađen u osovinu elise. Za motor je izabran Hispano Suiza 12Y29 od 980 KS.
Može se reći da je avion predstavljao kompromis između nemačke i britanske koncepcije lovca. IK-3 je imao krila manje površine u odnosu na Harikena i Spitfajera, a u odnosu na Bf-109 imao je kraći trup tako da je mogao praviti uže zaokrete.
Avion je u potpunosti odgovarao ondašnjim viđenjima lovačke taktike po kojoj je za lovački avion pokretljivost važnija od brzine.
Celokupna dokumentacija je predata Vazduhoplovnoj komandi polovinom 1936.godine ali se mora primetiti da je vladalo veliko nepoverenje prema tako radikalnom projektu. Ugovor o konstrukciji je potpisan tek marta 1937.godine sa fabrikom Rogožarski koja je imala dosta iskustva u radu sa drvenim konstrukcijma.
Prototip je poleteo aprila 1938.godine i tokom ispitivanja se dobro ponašao. Postignuta je maksimalna brzina od 527 km/h u horizontalnom letu što je za motor od 980 KS predstavljalo odličan rezultat. Novi lovac je bio veoma pokretljiv što je janura 1939.godine dovelo do nesreće. Pilot, kapetan Milan Pokorni, je testirao avion u obrušavanju kada mu se na visini od 400 metara razbilo vetrobransko staklo. Pilot je prejako povukao komande što je dovelo do torzije i naprezanje letelice. Desno krilo nije izdržalo naprezanje i polomilo se. Avion je u punoj brzini udario u zemlju, a kapetan Pokorni je nastradao. I pored udesa nastavilo se sa ispitivanjima, ali su najvažniji delovi aviona dodatno ojačani. Nakon svih testova Ministarski savet je naručio dvanaest primeraka.
Serijski avioni su bili modifikovani u odnosu na prototip. Imali su motor Hispano Suiza 12Ycrs Vee, koji se proizvodio u Čehoslovačkoj po licenci. Ugrađivano je neprobojno vetrobransko staklo. Stajni trap je doživeo manje izmene kao i krov kabine.
Prvih šest IK-3 vazduhoplovstvo je dobilo do marta 1940.godine a preostalih šest do jula iste godine. Sve proizvedene IK-3 dobila je 51. lovačka grupa (161. i 162. lovačka eskadrila) koja je bila stacionirana u Zemunu. A pred sam rata naručena je serija od 48 primeraka. U isto vreme rađen je projekat da se IK-3 opremi jačim motorom Hispano Suiza 12Y51 od 1100 KS čime bi se znatno popravile performanse.
Relativno skroman broj proizvedenih aviona kao i trajanje borbenih operacija u Aprilskom ratu ograničili su i mogućnost da se da ocena ovog lovačkog aviona. Svi IK-3 koji su bili ispravni 6. aprila su upotrebljeni u borbama. Prema iskazima očevidaca piloti koji su leteli na IK-3 su tokom 6. i 7. aprila oborili šest nemačkih aviona. Mora se imati u vidu da je Luftwaffe bila neuporedivo brojnija i bolje opremljena tako da su svi IK-3 ili oštećeni ili oboreni u borbama. Preostali avioni su uništeni da ne bi pali Nemcima u ruke, a u fabrikama Ikarus i Rogožarski su uništeni svi avioni koji su bili u pogonima. Zanimljivo je da je Slobodan Zrnić uspeo da sačuva nacrte IK-3 tokom rata.
Na osnovu tih nacrta je posle rata uz manje modifikacije izrađen lovac Ikarus S-49, za koji je projekt završen za 11 meseci.
Tehničko-letne karakteristike Rogožarski IK-3
Motor: 1 x Hispano Suiza 12Y-29, 980 KS (Avia HS 12Ycrs)
Raspon krila: 10.30 m
Dužina: 8.10 m
Visina: 3.25 m
Težina: 2400 kg/2630 kg
Maksimalna brzina: 527 km/h
Brzina krstarenja: 400 km/h
Brzina penjanja: 5000 m za 7`
Plafon leta: 9400 m
Dolet: 785 km
Naoružanje: top od 20mm + dva mitraljeza od 7.9 mm
Posada: 1