Američki bombarder B – 29 Eonola Gej je atomsku bombu bacio u 8.15 sati na Hirošimu. Naređenje za napad je izdao predsednik SAD, Hari Truman.

U napadu je učestvovalo šest bombardera B 29. Tri aviona su letela kao prethodnica kako bi obaveštavali o vremenskim uslovima, druga tri aviona su trebala da učestvuju u napadu. Bombarder B – 29 Eonola Gej je nosio bombu, dok su druga dva aviona trebala da izvrše merenja i da naprave fotografije samog napada.

Enola_Gay_plane

Bombarder Eonola Gej je poleteo nekoliko sati ranije sa aerodroma na ostrvu Tinijan leteći na visini od oko 2.800 metara. Kada se približio Japanu avion se podigao na 9.470 metara. Osigurači su sa bombe uklonjeni trideset minuta pre dolaska nad Hirošimu.

Američki izviđački avioni su sat pre napada nadleteli Hirošimu, a zatim su poslali meterološki izveštaj u kome se kaže da je oblačnost iznad mete 3/10. U međuvremenu, u gradu su se oglasile sirene za uzbunu. Kako su avioni produžili dalje, opasnost je prekinuta 7:09.

B – 29 (Eonola Gej) pukovnika Tibetsa je u 8:09 bio nad Hirošimom. Komandu je preuzeo nišandžija, major Ferbi. Uranijumska bomba poznata kao “mali dečko” je imala 64 kg uranijuma (U 235) i bilo je potrebno 44.4 sekundi da padne sa visine od 9.400 metara na 580 metara. Na ovoj visini upaljači su se aktivirali i bomba je eksplodirala. Vetar je poremetio putanju bombe koja je umesto iznad Aioi mosta, eksplodirala iznad klinike Shima 240 metara dalje.

Eksplozija je imala snagu od 16 kilotona TNTa, a uništeno je područje prečnika 1, 6 km, dok su požari zahvatili područje veće od 11 kvadratnih kilometara.

Little_boy

U trenutku eksplozije bombarder je bio udaljen od cilja oko 20 milja. Sjajan bljesak svetlosti uz zaglušujuću buku je bilo sve što su ljudi na zemlji videli i čuli. U samom gradu je momentalno poginulo više od 20.000 vojnika, a ukupno je u prvom trenutku nastradalo više od 80.000 ljudi. U gradu je povređeno još 70.000, od kojih je više od polovine preminula od posledica eksplozije u danima posle napada.

Atomic_bombing_of_Japan

Posledice dejstva atomske bombe su ostale očigledne i decenijama posle eksplozije, kao što su masovna leukemija, kao posledica atomskog zračenja, i brojne genetske i patološke promene na novorođenima. Preživeli, a posebno deca su godinama bili predmet proučavanja američkih i japanskih naučnika kako bi se ocenili efekti atomskog oružja.

I danas je uz zvuke zvona u parku mira u Hirošimo obeležen ovaj tragičan događaj. Kako agencije prenose u Hirošimi se okupilo više od 55.000 ljudi koji su poginulima odali poštu minutom ćutanja, a zatim su put neba poletele stotine golubova kao znak mira. Japanski predstavnici su pozvali na ukidanje nuklearnog oružja.

I dan danas se spekuliše o razlozima zašto su atomske bombe bačene na Japan. Neki smatraju da je to učinjeno u znak odmazde za Perl Harbur, dok drugi veruju da je to bilo nužno kako bi se rat završio bez velikih žrtava na američkoj strani. Takođe često se govori i o tezi da je na ovaj način upućena poruka SSSRu da Amerika ima oružje koje može da uništi i SSSR.

Prema planovima američke vojske invazija na Japan bi zahtevala dugotrajnu pripremu, više od milion vojnika, ogromnu količinu ratnog materijala i tehnike. Vremenski verovalo sa da bi rat trajao još najmanje dve godine. Ovi planovi su izrađeni na osnovu iskustava u borbama na ostrvima Okinava i Ivo Džima.

S druge strane pad Okinave i Ivo Džime je za vladu u Japanu bio znak da je rat gotov. Japanska mornarica više nije imala flotu koja bi mogla da spreči invaziju. Saveznička blokada je zaustavila dotok sirovina sa okupiranih područja Indonezije, Malezije, dok su sirovine uz dosta problema još uvek stizale iz okupirane Kine i Koreje. Takođe, sovjetske trupe su počele da se grupišu duž granica sa Kinom i Mandžurijom što je bio znak skorog napada.

Ovo stanje je među japanskim liderima izazvalo duboku podeljenost. Generali i admirali su želeli da nastave rat bez obzira na žrtve do “konačne pobede”. Diplomate su želele da obezbede minimum političkih ustupaka od saveznika prvenstveno u očuvanju monarhije.

Rasprave i veoma burne sukobe u japanskom vrhu prekinula je vest da je bačena prva atomska bomba na Hirošimu, a kada je uništen i Nagasaki car Hirohito je preuzeo odgovornost na sebe da prihvati kapitulaciju.

Govor cara je radio emitovao 15.avgusta 1945.godine. U govoru Hirohito je prihvatio uslove predaje a zatim je izrazio rešenost da donese mir “trpeći neizdrživo i pateći nepodnošljivo”. Hirohito je govoru pomenuo i razaranja koje je donela “nova i najsurovija bomba” bačena na Hirošimu i Nagasaki. Na kraju Car je zamolio Japance da ostanu mirni dok pomažu da se država obnovi.

Zbog velikog otpora u vojnim krugovima govor je morao da bude snimljen tajno. Oficiri kopnene vojske su upali u dvorski kompleks i pokušali da pronađu snimak ali bez uspeha.

Jedan od najpoznatijih japanskih pilota lovaca Saburo Sakai u svojim memoarima govori o poslednjim danima rata:

“Trinaestog avgusta u tri posle podne pozvali su sve oficire iz vazduhoplovne baze u Opami na tajni sastanak u komandantovu kancelariju. Naš zapovednik je bio bled i očigledno potresen. Jedva je mogao da se drži na nogama i morao je da se oslanja o sto. Govorio je slabim i kolebljivim glasom.

“Ovo što ću vam reći je izvanredno važno”, počeo je, “pa zato sve morate da smatrate najvećom tajnom. Oslanjam se na vašu oficirsku zakletvu Carskoj mornarici da ćete tu vest zadržati samo za sebe.”

“Japan”, ovde mu je glas zamro, “je odlučio da prihvati neprijateljske uslove. Moraćemo da se držimo Potsdamske deklaracije.” Buljio je u nas široko otvorenih očiju.

“Naredba o predaji biće saopštena svakog trenutka. Zahtevam da svi oficiri sarađuju sa mnom do kraja. Red mora da se održi u ovoj bazi. Možda će da se nađu usijane glave koje neće hteti da prihvate odluku o kapitulaciji. Ne možemo da dopustimo da naši ljudi prekrše bilo koji uslov prihvaćen od naše zemlje. Zapamtite i nikada ne zaboravite da carske naredbe stoje ispred svih ostalih.”

Bomba je mogla da eksplodira među nama i niko se ne bi pomerio. Bili smo kao prikovani za zemlju i nismo mogli da verujemo. Znali smo da je kraj blizu, ali to sada nismo očekivali. Ljudi su, kao omamljeni polako izašli iz sobe. Većina ih jetupo gledala pred sebe, ili u pod. Neki oficiri su plakali, a drugi psovali…

…u Acugiju je došlo do velikih nemira i da je na tom aerodromu gotovo izbila pobuna. Tamo je bila baza lovaca raiden, gde su se nalazili Akamacu i drugi piloti koji nisu mogli da prihvate ideju o predaji i hteli su da se vinu s avionima u vazduh. Izgubili su glave, oficire nisu hteli da slušaju. Zaklinjali su se da će odbiti da prihvate predaju i da će se boriti do poslednjeg daha. Na aerodrom su morali da pošalju pešadijske čete i tek nekoliko dana posle kapitulacije zaveden je ponovo neki red.”

Sakai se seća i govora cara Hirohita:

…Drugi su bili ošamućeni, kao da su u šoku, kada je osvanuo istorijski 15.avgust 1945. Rat je bio završen. Dogodilo se. U svim kancelarijama viši oficiri su spaljivali dokumente i arhive. Za to vreme ljudi su šetali okolo potpuno odsutno, ili sedeli po barakama na podu. Tačno u podne smo čuli kako je car pročitao naredbu o predaji naših oružanih snaga, gde god se zatekle u tom trenutku. Dve hiljade ljudi stajalo je nepomično na aerodromu i pažljivo slušalo. Većina nas nikada ranije nije čula carev glas. Mnogi su plakali bez ustezanja…”

Atomske bombe su okončale vojnu ekspanziju Japana, koji je do 1945.godine, osvojio Tajvan, Koreju, Mandžuriju, Filipine, Indoneziju, Maleziju, Burmu i brojna ostrva na Pacifiku, kao i Novu Gvineju.